|
         |
 |
Nisam se dugo javljao pričom o gljivama, jednostavno nije bilo prilike. Posle kišnog i snežnog marta, pojaviše se prve gljive, martovke, smrčkovice i onda ništa. April, najtopliji do sada, suv i vetrovit, rastera đurđevače, šljivovače, smrčke i smrčice. Iako je na pojedinim terenima daleko od Kragujevca bilo gljiva, sudeći po gljivarskim izveštajima, kiša je po običaju obilazila Kragujevac. Aprilsko sunce i tople noći ugrejaše zemlju i letnje gljive krenuše mesec dana ranije. Tako je to kod gljiva, ne gledaju u kalendar, već osećaju kada je vreme. Kada sam rekao, đurđevače i druge prolećne gljive, moram da napomenem da šljivovače, smrčke, smrčkovice i smrčice odavno ne konzumiram, nemam tu potrebu. Da izuzmem smrčak ali on je toliko redak oko Kragujevca, da bi stvarno bilo tužno pojesti tih nekoliko, mukom nađenih primeraka. Ideja odlaska u šumu mi nikad nije bila da natrpam stomak, pa sam još od mojih prvih gljivarskih koraka savetovao druge da su gljive težak obrok i da ih treba jesti retko, umereno i u malim količinama. |
U martu je baš bilo, Hygrophorus marzoulus.
|
|
U Srbiji poslednjih pet godina je pravo cvetanje gljivarskih društava. Većina njih nema svoju zvaničnu internet stranicu ali uglavnom svi imaju fejsbuk profile. Nemam takav profil ali ne zameram onima koji misle drugačije. Fejsbuk i slične mreže bih definisao kao: nije bitno da li si srećan, bitno je da drugi to misle. Kako je gljivarskih mesta na Internetu malo, berem u okviru Srbije, svakako posetim i te slobodne fejsbuk stranice. Posle više godina povremenog pregledanja takvih mesta, sve mi se više mota po glavi jedan zaključak. Većina tih društava je mlada, pa se nadam da će se stvari promeniti. Naime, suviše često na tim stranicama možemo pronaći slike i tekstove, koji odudaraju od osnovne gljivarske ideje, zapisane u jednom od prvih redova statuta društva. Počupane mlade jestive gljive su najčešći prikaz izleta u prirodu. U pletenim korpama nezrele, položene gljive, sa već odsečenim donjim delovima drške. Dakle, svrha je samo jedna, da se to natrpa u stomak. Ne znam čemu služe onda pletene korpe, kada ni jedna od tih gljiva nije u stanju da ispusti svoju prvu, zrelu sporu. U tom slučaju dobre su i najlonske kese.
|
Retka je i pravi praznik za oči. Da li treba da kažem i da je jestiva, Albatrellus pes-caprae.
|
|
Gledam ubrane, položene, mlade vrganje sa, u odnosu na ostatak pečurke, ogromnim drškama i sićušnim šeširima, tek u nastajanju. Da li je to plemenita gljivarska ideja, ubrati i pojesti dršku i sprečiti gljivu da izvrši svoj jedini zadatak, da pošalje svoj genetski kod negde u budućnost. Nje svakako neće biti večno. Mlade, nerazvijene gljive, obično pokrivam lišćem, da bar malo povećam izglede da gljiva baci spore. Ljudska pohlepa šapuće, budalo pa ubraće je drugi i sigurno neće baciti spore. U redu, male su šanse za to, u našim šumama ali ako je ja uberem, šanse ne postoje. Učimo nove članove poznavanju novih vrsta (uglavnom se interesuju za one jestive) i šaljemo ih u šumu da satiru iste, pored onih već dobro poznatih i proganjanih. U čemu je onda razlika između takvog gljivara i berača za otkup? U suštini nikakva, prvi beru za sebe, sve što nađu, a drugi beru za druge sve što nađu uz novčanu nadoknadu. Što mlađa gljiva to bolje.
|
Nije ugrožena ali ako naučimo da je satiremo, ko zna, Russula integra.
|
|
Uspeo sam da pročitam u jednom tekstu na fejsbuk stranici društva, da se gljive ne mogu uništiti prekomernim branjem. Brilijantna poruka gljivara sve brojnijim gljivarskim masama. Ne razumem, stvarno ne razumem. Nije nam potrebno mikološko znanje da dođemo do jedino ispravnog zaključka. Finalni proizvod razmnožavanja viših gljiva je upravo ta spora. Ako ona ne bude bačena, ako joj ne bude data šansa za klijanje i traženje, novog života neće ni biti. Stari život će i dalje pokušavati da šalje svoj zapis i na kraju će skončati, sečom šume, hemijskim zagađenjem, promenom klime, vremenom. Da li stvarno želimo da budemo takvi gljivari. U prirodi čoveka je da uništava, satire, uzima više nego što mu je potrebno. Da li idemo u šumu da beremo mlade vrganje zato što smo gladni. Nauka kaže da je za minimalne energetske potrebe odraslog čoveka koji radi kancelarijski posao, potrebno pojesti oko 12 kg vrganja dnevno. Kako obično svarimo samo polovinu unetog, dakle, 24 kg vrganja dnevno!
|
Da li je moguće da neko i ovo trpa u stomak, Sarcoscypha coccinea.
|
|
Da li smo se zapitali zašto su gljive razvile antibiotike, zašto su neke otrovne za ljude i životinje, zašto su odvratnog mirisa i ukusa, zašto su ljute ili gorke. Kakva je evolutivna svrha takvih osobina. Da ni je možda da se sačuva plodno telo dok baci spore? Neke druge pak žele da budu pojedene, tartufi ali sigurno ne od strane čoveka, kako bi spore završile u kanalizaciji.
|
Zašto je gorka, Boletus radicans.
|
|
Naravno, ne mogu se svi gljivari baviti mikologijom, proučavati gljive. Dovoljno je, kada se nađu u šumi da za jelo biraju zdrave zrele primerke, njih je manje ali taman za nas, da nezrele štite, sakrivaju, da ubrane pečurke šetaju šumom u pletenoj korpi, da slikaju gljive, da osete da im priroda uzvraća pažnju i dobročinstvo. Možemo li se gljivarenjem lečiti od gramzivosti. Našao sam puno mladih vrganja, oljuštiću ih, sve i slikati u korpi za fejsbuk. Hoću da izazovem kod drugih gljivara pohlepu u zavist, hoću da vide koliko sam srećan. Verovatno to i jeste jedna od definicija iskrene, ljudske sreće. U tom lavirintu možda možemo pronaći i drugi put, iskreniji.
|
Da li se ona samo brani, Amanita phalloides.
|
|
Jesmo li mi gljivari ili berači za otkup ili je to isto po pristupu prirodi?
|
|
|
